ПКада се од „Моравице“ – кафане, крене Љубићском улицом ка бедему, скоро при крају, била су три дворишта. Та дворишта имала су и капије између, да се колачи и пите не уносе од улице, већ да се право донесу у другу, комшијску кухињу. Милена, Нада и Драгојла гајиле су децу, та деца су расла, стасала за школу, а неки пошли и на факултете.
Кад се Драгојли разболела Лела и лежала у Београду у болници, Милена је у свом стану у Београду чувала Драгојлу и са њом заједно плакала. Тог фебруара, Драгојла је по повратку у Чачак, данима, месецима, годинама плакала.
Чемер изгубљеног детета осетила је и Нада. Наду нисам никада видео да плаче али често је именом сина називала свог унука. Из дворишта је, једне јесени, отишао Надин Лека, да негде у неком другом свету пише за неке небеске новине.Радомир је напустио двориште и Драгојлу крајем маја, и отишао да продаје црну кафу међу звездама. Велизар од једног августа правне савете негде на небу дели.Саме у двориштима Милена, Нада и Драгојла осташе са децом али и са унуцима као лековима.
Живот као Морава у близини иде, тече, расту и унуци, жене се и удају. Долазе и праунуци, најбоља непреписана интервенозна терапија.
Нада је кренула за Леком.
Остале су незаписане приче о свакој од њих три. Силне животне приче, љубавни јади и радости. Дружиле су се и пазиле као сестре, иако је Нада имала два брата, а Милена и Драгојла по три сестре.
После толико година, говориле су већ у старости, оне су се сећале свега: и када је Милена први пут видела Велизара, и колико је Нада некада патила за Леком. Драгојла се хвалила како јој Радомир никада није рекао ни једну ружну реч.
Пред почетак прошле зиме у свом дворишту, у својој кући, Драгојла је кратко боловала, не мучећи никога, само се наслонила и заспала.
Овог јуна у 92. години Милена је отишла да им у неком другом дворишту, можда одржи неки час.
Милена је била и моја учитељица у основној школи.