Радујем се, сина сам добио….

И тог јануара био је велики снег. Јутро баш  хладно, све поледило, полако возим ка  болници. Идемо у породилиште. Она остаје а мени кажу да дођем за два-три сата. Враћам се кући. Мало седим али опет возим ка болници. Мислим, лакше ми је да чекам тамо негде у ходнику него … Куцам на неки дрвени шубер … кажу да сачекам а онда долази моја другарица из основне школе Љиљана Мркшић и каже:– Чворо, добио си сина …– Сина. Сина …  – вриштим, дерем се. Радујем се, сина сам добио…..

Са дедом није хладноА када ме Радомир сада наљути  кажем му да сам знао какав ће бити само бих сишао низ степенице. Моја мајка некада љута је говорила да ме није родила у кући могла би да верује да  су ме заменили у болници.   Четири  године пре Радомира, крајем септембра родила се Бојана. Тада није било тог ултра звука и када  ми рекоше да је ћерка отишао сам онако покуњен кући. Сећам се  и ако је било пре четрдесет година под трешњом је седела баба Иванка. Да ме утеши,  рекла је да ме нико неће као ћерка у старости пазити.

А ових дана у хладан Чачак дошли су ми унуци. Сваки пут све  већи, све лепши. Увек их водим на Мораву, није нам далеко. Желео бих, да као ја виде реке  и мора и океане да и они оду далеко, далеко а да нас Морава везује у сећањима и радостима…Бојана се труди око њих, није строга као ја, све им допушта.Ја сам био другачији, захтеван.Могу моја деца сада да причају шта хоће али су добри, вредни и поштени јер ако мисле и да их нисам волео ја сам их  – само васпитавао.