Као во на ражњу окрећем се у једном од 650 великих кревета скупог хотела у Хургади.Путујемо, али сваку ноћ мењамо хотел па ноћу остављам упаљено светло у купатилу  да случајно не кренем на терасу у фрижидер или у ходник…. Устајем полако и стављам воду да ври бирајући чај. 

Сећам се оних устајања са полуиздуваних душека са Велике улцињске плаже. Мој отац је шездесетих година радио у „Стјенику“ па смо сви колективно ишли на море у шаторе. Мајке су у некој бараци спремале храну а ми смо по врелом песку ишли на купање. Једне године у гужви на плажи Цеца се изгубила у плићаку. Поцрвенеле и од пликова створене ране мазали су нам јогуртом.Отац никада није излазио на сунце и на крају он је без муке и без опекотина имао најлепшу боју. Касније стопирањем из Сплита дошао сам до Улциња. Сећам се крофни из велике шерпе које нам је нудила учитељица Румена Вукашиновић.

Са врелим чајем излазим на велику терасу и преко палми гледам море. Време је ускоро и за доручак…. данима су ми очи гладне. Понекад ме је и срамота шта сам све пробао… као да ће скоро нека глад… Као и свуда на путевима раније, вадим из торбе велике ситнице из Чачка…делим Чачанске новине… Чачански глас. Листамо Српски народни календар.

Неко грицка чачански чипс, а две кутије Дессерт колача су највише радовале Мирка. Ако се поново буде женио, мада мислим да ће то бити тешко, обећао сам му Десерт торту.Ранијих година из Хургаде су се организовали излети до Каира и Луксора. Сада због короне воде нас на рајско оство  и на вожњу џиповима по пустињском песку. Млађи могу све. Јуче смо ручали у једном хотелу и учинило ми се као да се цео Нови Сад баш ове недеље преселио у Египат.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *