Зашто је пре више од 25 година овај поздрав на радију, а онда у телевизијској емисији, а сада и у новинама, постао као увод.
Једно јутро 1993. године, нешто пре седам, у колима на радију сам чуо водитељку локалног Радија М која је рекла:„Јутрос када сам пошла на посао нисам срела ни једно насмејано лице...“.
Помислио сам који ужас… како сме тако да се обраћа слушаоцима… то што она није срела то је њен проблем, а не сме ни она да сугерише лоше расположење. Отишао сам потом у радио станицу и још са врата питао ко је та водитељка. Славица Метанијевска је била ћерка мог комшије из Кнез Милошеве улице у чијој сам радњи за прављење кора често добијао мале печене лепињице.
Понудио сам касније Радио Чачку да водим понедељком и петком јутарњу емисију под називом Насмешите се молим. Била је то оптимистичка маркетиншка емисија од тридесетак минута. Петком сам телефоном разговарао са Чачанима који су негде по свету и испуњавао њихове музичке жеље. Било је то време инфлације и телефонски разговори на крају месеца нису ни били скупи. Петком смо после емисије имали радни доручак ту одмах поред Радио Чачка, у малој сали Дома културе. Сваког петка био је неки нови домаћин дружења, Центропроизвод, Чачак комерц, Шебекс… Гости су нам били и уценици Музичке школе у Чачку – сестре Кадиров.
Чачански глас је писао – једна радио емисија добила наставак „уживо“ 29. октобра 1993. Политика је на страници Међу нама донела је причу о емисији. Касније на ТВ Галаксији суботом у 19:15 и недељом у 15:05 получасовна емисија са насмејаним причама по свету… Већ неколико година агенција Чворак издаје часопис Чворак вести које имају мото Насмешите се молим.
Ових дана маја, Радио М, некада, а сада РАДИО ЏЕНАРИКА обележавају 29. година постојања.
Ипак захвалан сам Славици Метанијевској што сам због њених онда изговорених речи, после тога, кроз радијске телевизијске и новинске поруке бар изнајмио осмехе слушаоцима, гледаоцима и читаоцима. Радио М, а сада радио Џенарици, желим насмејане и дуге радио таласе.