Петар Чворовић, мој деда, морао је да напусти Гучу и са своје четворо деце и женом Смиљком дође у Чачак, у кућу жениног рођеног брата Живојина-Пера Јаковљевића.
Смиљка и Живојин су поред Софије и Станице, били деца Тиосава Јаковљевића председника општине горачке те 1893. , који је у часу војне интервенције био у затвору у Гучи.
Музеј Горачићке буне смештен је у згради општинске суднице, у центру села Горачићи, непосредно уз школу и Цркву Рођења Пресвете Богородице, која је 1981. године проглашена спомеником културе. Посвећен је буни од 20. фебруара 1893. године, која је била најмасовнији и најодлучнији покрет 19. века у Драгачеву.
Радикали нису хтели да признају нову наметнуту управу од стране среског начелника и либерала, који су били на власти.[1] Око 300 сељака заузели су општинску судницу и нису хтели да предају печат и кључеве среском начелнику, због чега је дошло до оружаног сукоба у коме је погинуло 18, а рањена су 23 лица из села Горачићи, Живице и Губереваца.[
Касније по тадашњим обичајима имање -хектари припали су сину Живојину који је за време другог светског рата био у заробљеништву у Немачкој.
Деда Петар после рата у Гучи пропао јер је потписивао менице, а у Чачку се мучио, радио, школовао децу. Мој отац Радомир био трговачки помоћник, после био и у ватрогасном друштву помажући сестрама Мици и Аници и брату Драгомиру.
Драгомир Чворовић
Драгомир -Гаги био добар ђак, стигао до Љубљане, до војне академије. Прву годину уписао 1946. дружио се са Милованом Савићем, Бућом Обреновићем. Учило се, дружило се и славио се Стаљинов рођендан. После неколико дана питања за питомце војне академије да ли су за Тита или за Стаљина. Одговор га је коштао три године и четири месеца Голог отока.
Никада ником није причао о те три године и четири месеца на Голом отоку.
После пуштања са робије у Београду завршио је Електротехнички факултет и запослио се у Сарајеву, а онда радио у Панчеву и Београду. Послом је путовао у Америку, тамо се чудили што није прихватио commision- провизију.
Није се знало или се можда није смело.
Пензионерске дане провео је у Чачку и Јежевици.
Цео живот волео је само једну жену, све је учинио да ублажи знаке њене менталне болести. Њена браћа су га волела и поштовала па је н ањиховом земљишту саградио и кућу. Болест је учинила своје и Цвета је тражила развод. Њени на крају му нису дозволили ни на сахрану да дође. Село је гледало како је поред пута стајао са качкетом у руци док је ковчег пролазио.
Опроштајном поруком у локалном листу написао је да ју је цео живот волео.
Чико, тако смо га звали, пред крај живота показивао је физику и математику мом сину Радомиру. Тестаментом, ставку по ставку написао је да и кућу и стан и викендицу и кола и штедне књижице, оставља само синовцу Слободану.
Имао је још родбине али у тестаменту је годинама пре смрти при чистој свести написао и потписао животну лекцију за будућа поколења Чворовића.
Његов новац, а било га је, потрошио сам на путовања по свету, али и у плаћање штампања књига Српских народних календара.