Пише: Слободан Чворовић– Слетели смо – стигла ми је кратка порука телефоном од девојке мога сина. Значи стигли су на Крит…и ништа више. Спокојан одлазим и на полици тражим дневник из 1975. године, када сам имао само 21 годину и када сам сатима чекао визу пред грчком амбасадом. Ноћним возом сам кренуо у Солун. Спавао сам у неком хостелу, отишао до Зејтинлика – српског војничког гробља, седео на Аристотеловом тргу.Те датуме јула памтићу по стопирању на путу од Солуна до Пиреја.
Сулуди возач камиона натовареног лубеницама демонстрира „возачко умеће“ и при великој брзини диже руке од волана гледајући како се нас троје у његовој кабини чудимо и плашимо. Вади нож из касете и ставља га у уста и прати наше реакције. Камион пун лубеница претиче свако возило. Заустављамо се негде, он да попије нешто, а нас нуди лубеницама, нас троје напред и четворо позади.Одбијам да са њим наставим пут, ал кад видех да сви остали хоће са њим, вероватно, да стигну брже, колико ми је зрелост мојих 21-не године дозвољавало да размислим, глуп и наиван, ипак сам пошао са њима.
До Атине променио сам још један превоз. У Атини видео сам Плаку, попео се на Акропољ и после два дана кренуо ка луци Пиреј. Тражећи брод пењем се на неки теретни и сакривен испловљавам ка Криту.Ноћ проводим покушавајући да заспим на разваљеним столицама. Онда нисам мислио, а сада видим колико сам био глуп и наиван. Морнари су могли да ме баце у море, а мој тадашњи врло скупи југословенски пасош да продају за добре паре. На Криту видео сам и Хераклион и Хању. Одлазим за Кносос, најстарији град Европе – најзначајније археолошко налазиште бронзаног доба. Једем колач који кошта 21, а ако се само понесе кошта 16 драхми. У дневнику пише да сам 23. јула, са аеродрома у Хераклиону, кренуо ноћним летом за Атину, а онда за Београд.