Град смештен на западној обали Истарског полуострва, остатке античких храмова и кворума могуће пронаћи по целом граду. Симбол града је Еуфразијева базилика из 6. века која се налази на UNESCO-вој листи Светске баштине.Данас је Пореч модеран град који осваја својим шармом. Симпатичан стари град и велика гужва у његовим уским улицама у којима доминирају златаре и радње са сувенирима, али ту су и дрвореди интересантних борова који најбоље описују Пореч.
Обала Маршала ТитаКолега из туризма који је завршио факултет у Београду а постдипломске студије у Словенији, сасвим случајно је видео моје поруке из Истре и јавио ми се и нашао. Гојко је постао мој нови домаћин у Поречу.Од великог туристичког комплекса где сам смештен, на путу за Пореч свраћамо у мало сликовито место Тар. Уз Малвазију и послужење са истарске дашчице – маслинке, грожђе, ораси, пршут и сир, разговарамо са директором туристчке организације. Гојко се више не бави туризмом али каже да овде у Поречу лепо ради, а лепо и живи.Сви га познају и поздрављају јер ради тенде за ресторане и кафиће. Одлазимо код књиговође, а онда се договарамо за сусрет са градоначелником Пореча.
На Титовој обали, на тераси ресторана градоначелнику Лорису Першурићу поклањам Српски народни календар и неке мале ситнице и пажње које сам донео из Чачка. На пут увек идем и са Чачанским новинама, Чворак вестима али и чачанским чипсом, Дезерт колачима. Са градоначелником се договарам о могућности приближавања Пореча Чачку и Чачка Поречу. Прихвата идеју да можда ђаци Прехрамбено-угоститељске школе из Чачка проведу део свог распуста следеће године радећи у неком ресторану или кухињи од многобројних угоститељских објеката. Планирана је и размена предлога за долазак и њих из Пореча у чачански крај.Време ручку и онда одлазимо у Врсар, монденско летовалиште удаљено десетак километара.
У Врсару је боравио и Казанова, један од најобразованијих и најразгледанијих људи свога времена, италијански авантуриста, свештеник, музичар, војник, шпијун, дипломата, у млађим данима слободни зидар и писац, па су ми предложили да се можда на клупи сликам са његовим ликом.
Са Гојковом колегиницом Мимом одлазимо на ручак. Одабрани сто на тераси која гледа на луку и морски специјалитети али и сазнање да ми нема телефона. Тражим га по торбама и колима и онда се сетим да ми је остао код Казанове. Зовем телефоном, а јавља се конобар из оближњег кафића који је видео заборављени телефон и кључеве, рекао ми је да могу да уживам у ручку у Врсару.
Први пут сам видео, кажу специјалитет, да лично одабрану рибу прекривену и испечену са крупном морском сољу разбијају тучком и тако је служе. Необично али врло укусно.