Iz Prizrena, menjajući autobuse,  stižem u Prištinu. Grad je osvetljen velikim reklamnim panoima, pa mi se čini kao da sam u Las Vegasu. U ranije rezervisanoj hotelskoj sobi u centru ostavljam stvari i samo u tri koraka stižem na njihovo šetalište.

Osvetljeno je raskošno praznično. Na centralnim mestima u gradu postavljeni su spomenici koji ističu njihov albanski identitet.

Bivši američki predsednik Bil Klinton 2009. godine, dobio je šest metara visok spomenik, postavljen na bulevaru koji nosi njegovo ime. Statua predstavlja nekadašnjeg američkog predsednika koji drži dokument iz maja meseca 1999. godine, kojim se odobrava ulazak američkih trupa na Kosovo. U blizini obeležja nalazi se butik koji nosi ime po njegovoj supruzi Hilari.

Na trgu u blizini zgrade parlamenta i Vlade Kosova, 2013. godine, podignut je spomenik prvom kosovskom predsedniku Ibrahimu Rugovi,  a tu  je i spomenik albanskom nacionalnon junaku Skenderbegu.

U pešačkoj zoni, u ulici Majke Tereze, nalazi se spomenik toj misionarki albanskog porekla i dobitnici Nobelove nagrade za mir. Majku Terezu je katolička crkva u septembru 2016. godine proglasila za sveticu.

Skulptura “Newborn”, postavljena je ispred Palate omladine i sporta  koji se nekada zvao „Boro i Ramiz“.

Boro i Ramiz su decenijama bili simboli prijateljstva i bratstva Srba i Albanaca na Kosovu. Partizanski heroji koji su 1943. zajedno uhvaćeni i streljani zagrljeni na putu iz Đakovice ka Prizrenu, u Prištini su imali i spomenik u gradskom parku na kome je danas ostao još samo Ramiz.

Skulptura je postavljena 17. februara 2008. godine, na dan proglašenja kosovske nezavisnosti,  a na svaku godišnjicu osamostaljenja, površina spomenika se drugačije oslikava.

Tu odmah u travi nalazi se i spomenik velikoj prijateljici nezavisnog Kosova Malden Olbrajt. Prolazim pored hotela Grand u kome sam davno spavao, sada je zatvoren.

Raspitujem se kod mladih na engleskom, a kod starijih na srpskom jeziku. Izgled Biblioteke u Prištini nikog ne ostavlja ravnodušnim. Neke podseća na saće od pčela, drugi je vide kao naučno fantastični objekat ili svemirski brod. Kod mene izaziva asocijaciju  na keče. Keče je tradicionalna kapa albanskih muškaraca. Prave se od jednog komada filca i neobojenog pamuka. Ime potiče od albanske reči za pamuk.

Pored biblioteke se nalazi Saborni hram Hrista Spasa, hrišćanska crkva čija je gradnja počela 1992. godine, a njen  završetak je 1999. godine prekinut zbog rata na Kosovu i Metohiji.

– Ovaj  hram  je izgradila Srpska pravoslavna crkva u skladu sa svim tadašnjim zakonima, a ne politikom. To je verski, a ne politički objekat i iz tog razloga treba obezbediti da ga SPC koristi –  reči su igumana Save Janjića.

U Prištini su izgrađeni i grade se verski objekti i drugih konfesija, islamske i katoličke, kao što je katolička katedrala „Majka Tereza“ ili centralna džamija čija je gradnja planirana u blizini objekta Pošte Kosova.

Baš u trenutku kada sam hteo da je slikam sunce je obasjalo crkvu. Bio sam zbunjen.

U povratku na putu do hotela svraćam u luksuzan hotel sa 5 zvezdica. Pijem kafu,  jedem neke kolačiće, što i nije toliko skupo.

Do mene sedaju neki ljudi i hteo ne hteo mogao sam da slušam njihov razgovor. Najinteresantnije su mi bile priče o ličnim provizijama za planirane investicije.  Jedan od njih je bio sa beogradskog, drugi sa splitskog,  a treći sa kosovskog govornog područja.

Umoran, uplašen, zabrinut još malo sam šetao prištinskim ulicama.

Uzeo sam torbu i sa taksistom krenuo na autobusku stanicu. Vozač ima četrdesetak godina i pita me gde putujem. Oprezno mu odgovaram i postavljam pitanja. Možda je kao momak ratovao, možda bio ranjen, možda…

Brzo stižemo, pitao bih ga još što šta, ali plaćam 5 eura i spremam se da izadjem. A on, vraćajući kusur, reče: „Otac mi Albanac, majka iz Nikšića…

Iz Prištine valjalo mi je ići ka Gnjilanima, ali zaustavljam se u Gračanici.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *