Ostani kod kuće – govorila je moja maka Drinka – ostani da jedeš kaisije. Tako mi je svakog juna pričala moja baba koju smo zvali MAKA.
Odlazio sam u svet, kao da sam morao, kao da sam znao da će sada zatvoriti granice.
Gradovi , države, kontinenti, reke, mora, okeani. Аutobusom, vozom, brodom, avionom, nekada metroom, tramvajem, na slonu, na kamili, ponekad auto- stopom…
Često sam na putu bio gladam, ali nikada ničeg željan.
Spavao sam u vozovima, u šatorima, u skromnim ali i najluksuznijim hotelima.
Doručkovao, ručao, pa i večerao uz sveće.
Sada u našem dvorištu nema više tih ogromnih “kaisija” čije grane su lomila i deca i stariji.
Foto uspomena iz Vrnjačke Banje: Čvorkov prvi automobil
Maka Drinka bila je stroga i zahtevna. Sećam se kad me stavi na hoklicu i da mi da ručam. Hrana mi često nije bila po volji, što bih otvoreno pokazivao, dok мaka nešto radi po kuhinji ćuteći, kao da me ne čuje.
Kad bi videla da ne jedem, nije me nutkala ni terala; nije išla za mnom do komšijskog dvorišta sa tanjirom u ruci, niti me je postavljala na biciklu i terala da otvaram usta i da jedem grašak ili boraniju.
Maka bi u tim situacijama bez reči odnela moj tanjir sa stola i sklonila ga. Ponekad bih silazio sa te hoklice uplakan. Kada bih kasnije ogladneo i tražio da jedem – dobijao sam onaj isti tanjir – žuto-narandžast sa nekom pticom i pozdravom iz Vrnjačke banje, pun hladnog graška ili boranije.
Make Drinke više nema. a zagubio se i taj tanjir kupljen možda baš one godine kada sam se slikao u automobilu u Vrnjačkoj Banji. Tanjir sam negde davno video u podrumu, bio je sam, kao i ja za svetskim trpezama.
Sve sam probao, mogao sam da biram.
Eh, kako bih da još jednom sa hoklice, pojedem samo malo hladne boranije iz žuto-narandžastog tanjira iz Vrnjačke banje.
Ma, bio bih opet na konju…