Пензионер на акцији

Са повећом корпом гурам се између рафова великог трговачког центра. Сећам се  чачанских продавница „Стјеника“, „Јелице“ и „Партизана“. Све се сабирало на оловку. Сада се мимоилазим са неким маскираним гурачима корпа у којима и ово нешто ствари што сам купио изгледају мало.

Препознајем неке људе под маском, а и мене неко. Радујем се што смо живи и што још увек имамо вољу за куповином, а око нас акције, акције и опет акције. Ставили већу цену па смањили, јер им се није продала онако како су очекивали, а народ ко народ узима, баца у корпе и купује и оно што није ни планирао.

Чуо сам, идем да проверим пошто су чварци. Гле чуда нису ме лагали – 100гр. чварака 243 динара што значи да је килограм 2.400 динара. Па у ком је то блату та животиња ријала да чварци буду толико скупи. Хтедох да се прекрстим и да са стране чекам, зато што нигде не журим, ко ли ће да купи баш те чварке.

Ипак наставих да гурам колица која се изнајмљују за 5 или 10 динара.

Идем ка реду једне од каса, опет не журим и сасвим ми је свеједно у који ред ћу да станем и гледам људе који из корпе узимају и стављају на касу, чини ми се, залихе до следећег Божића.  Касирка сваком каже добро вече, а мени још рече мало јачим гласом „пензионер?“, ја се чудим и гледам около, па онако као да сам наглув кажем „молим“, а она понавља „јесте ли пензионер?“ Размишљам шта да јој кажем а она пита „имате ли картицу?“.

Тихо јој кажем да јесам пензионер, а мало јачим тоном: „немам картицу“. Провлачи оно што сам купио, а ја је питам: „колики би ми попуст био?“ а она гледа и каже „52 динара“.

Потрпао сам оне ствари у од куће донету торбу, ставио у колица и кренуо ка колима. Напољу је падао снег, нигде нисам журио, паркирао сам се у центру и гледао кроз прозор.