Ципеле на Морави

Недељом идем пешачким мостом на кеј да тамо купим Политику, а онда седим на левој обали Мораве.  Тако сам и данас кренуо, а на бедему стао … стао и чекао да ме љутња бар мало прође.У крошњи дрвета код скејтпарка видео сам окачене патике. Више од  педесет пари.

И онда сам се сетио ципела са Дунавског кеја.„Ципеле са дунавског кеја“, у Будимпешти је назив скулптурe споменик мађарским Јеврејима кoји су у зиму, 1944. и 1945. године, стрељани на обали реке, али су претходно морали да се изују.

Жртве су ређали дуж обале, како би након стрељања сами пали у воду, а крвницима су остајале ципеле, које су у то време биле вредна роба.Отишао сам на пешачки мост и наслонио се на бог те пита када офарбану ограду.Било ми је хладно не само од ветра него од туге.Кад видиш ово – остаје ти једино да одћутиш.И у том ћутању се сетиш деведесетих , када су ципелама покрили део Пашићевог трга у Београду, сваки пар је донет због неког драгог и познатог ко је тих година Србију заменио Америком, Канадом, Новим Зеландом…

Ципеле – женске- су донете  на Трг Републике, да нас подсете на жене убијене у породичном и партнерском насиљу.На кога, на шта треба да нас подсете патике у крошњама дрвећа на Морави?