Шаљем поруке телефоном, свима редом и ћутим …Чекам… Стижу шкрти одговори, само у неколико речи и сваки као да прича причу… Неће изгледа нико нигде… Неком и одговорим, некима прећутим.Некоме кажем да ми у јануару истиче кредит…школска другарица каже да ни 31. децембра после подне не зна где ће, па шта је сада питам…Ја се радујем дочеку.

Сећам се да сам за Нову годину као мали одлазио код тетке, очеве сестре Мице. Они су китили јелку. Поред прозора обешене златне, жуте, плаве и црвене бомбоне са белим крајевима и различите шарене светлеће кугле и мале штипаљке гду су стајале увијене свећице.Боже, како су ми радости чиниле прскалице!Први дочек, тесне ципеле и нове панталоне у великој сали гимназије, памтим.А онда неке кафане, хотели, неки градови…Отац је болестан и отказујем пут у иностранство у задњи час. Са девојком коју сам тада волео купујем карту за београдски биоскоп и са самцима чекамо поноћ. Гледам их како се осврћу око себе, и они би, онако усамљени, да у поноћ некоме нешто лепо пожеле.Путујем по свету. Чудно, али чим тамо одем једва чекам да се вратим кући…Деци смо китили оне праве јелке са бусеном, а њих двоје су тада светлуцали као оне прскалице.Када сам дозидао спрат, ваљало је да се то прослави.Како? Хајде да направимо дочек као маскенбал. Боже, колико смо се смејали када бисмо се  препознавали! А потрудили смо се, Сека највише да би изгледала  као Алексис из Династије.Опет сам путовао, летео и сам и у јату…У Бразилу је обичај да се људи за новогодишње вече обуку у бело, па сам и ја те ноћи у Рио де Женеиру  газио у топло поноћно море бацајући беле гладиоле.Шалио сам се да ми у јануару истиче  кредит, у фебруару истиче још једна година од када ме је Драгојла родила у кући у улици Кнеза Милоша, која је срушена ради жутог солитера.Ма…остало ми је само да се са радошћу насмешим док пакујем мале поклоне, срећан што имам коме да будем Деда Мраз.Ма, радујем се сваком дану, ма и овој Новој години.Слободан Чворовић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *