Kasno sam se jutros probudio, posle pet. Veterinar i ja sami u sobi sa pet kreveta. Ona dvojica i dragačevski drvoseča, otišli su za Beograd sanitetom.
U šolju stavljam vrećicu čaja i iz česme sipam vruću vodu. Iz kesice meda, davno maznute u nekom hotelu, istiskujem ušećerene parčiće koji se odmah tope. Ponovo širom otvaram prozor: kišno je i prohladno, maslačci se šćućorili.
U krevet se vraćam sa šoljom čaja, i taman da je spustim na natkasnu, spazim da mi je Boris doneo i ostavio ono što mu uvek tražim kad ga vidim.
Dok ga slušam, osećam nešto mi se sliva niz obraze, i onda kod brkova pravi mali zaokret, pa pada na moju novu neboplavnu bolničku pidžamu. Računam temperaturu: 36,1. Slede još neka merenja, pogasiće svetla, ostajem da čekam doktore i doručak.
Dežurna doktorka je stigla, ali rezultati još nisu. Tražim od nje da mi odmah napiše otpusnu listu, kako je posle ne bih jurio ako budem za kući .
Za doručak dobijam veliku šolju čaja, tri parčeta taze hleba i odličan pekmez od šipurka. Dobro sam. Primičem krevet skroz do otvorenog prozora. Ležim i sunčanam se…kako zažmurim, istog momenta premotam u glavi scenu neke plaže sa Atlantskog ili Tihog okeana.
Pada mi i neki bazen na pamet….neki besan hotel. Okrećem se se u bolničkom krevetu kao roštiljska kobasica. Zavrćem rukave neboplave bolničke pidžame da osunčam ruke boje šljive, pomodrele od infuzije. Nameštam jastuk …zažmurim i mislim se … da li sad da uskočim u bazen.
Autor: Slobodan Čvorović, privremeni gost Infektivnog odeljenja čačanske Opšte bolnice