Moj sedamnaesti bolnički dan. Stojim uz prozor da bih bio bliži proleću. Mislim na Ivanovića, kršnog šahistu, što je ležao u krevetu do mog. Nekoliko puta smo se nasmejali.
Dok trošim obešene infuzije, čekam moje stvari sa prijemnog odeljenja. Obuću svoje skoro nove cipele koje sam kupio prošle godine u Sočiju. Bile su skupe i na rasprodaji. Moje skoro nove cipele bi me trčeći odvele u Čačak, kad me ne bi čekala čeza, fijaker ili sanitet.
Kažu da moram bit u kućnoj izolaciji dve nedelje. Biću iz inata pet nedelja. Lekar, sestre, tehničari, spremačice, servirke, dobra bolnička hrana i infuzije su išutirali koronu iz mene.
Doktor dolazi i kaže šaljivo da će mi organizovati fijaker u podne. Obećavam mu učešće u podeli veterinarove pršute. Veterinar iz kreveta preko puta mog, pršuta je njegov ujam.
Raspitujem se za Lepu. Ima, kažu, problema sa srcem i violinom i sama pije čaj za dvoje.
Stigao fijaker, skoro kao nov.
I ja namigujem u znak da kola mogu da krenu. Ostavih sve krevete, svu infuziju i brigu. Čačak me čeka.
Znam, i ja idem u moju avliju, samo… šta će mi ove suze.
Samo na vedro i veselo.
Nasmešite se, molim.
Autor: Slobodan Čvorović, bivši privremeni gost Infektivnog odeljenja čačanske Opšte bolnice