Slećem u moje gnezdo, među tek ozelenele grane jabuke. To su one jabuke koje moj unuk voli da jede, ali i da opale skuplja. U počasnom redu dočekuju me žuti maslačci. Žute glavice neću kositi dok ne posede kao moja luda glava, a nek ih onda vetar nosi i u druga dvorišta. Ulazim u kuću i po navici pravo ka frižideru. Pored njega u špajzu poređane stoje tegle pekmeza i slatko od šljiva, dunja i belih trešanja.
Medju šerpama vidim onu sa tufnama. Osećam miris Dragojlinih crvenih punjenih paprika zatvorenih kolutovima krompira. Tu je i salata od paradajza, luka i krastavca, i baš kad sam hteo da u dno činije umočim krajku hleba vidim da nema salate. Nema ni Dragojle.Bežim i mir tražim u mojoj sobi. Spuštam se u krevet ošamućen radošću da sam opet ovde. Otvaram oči i proveravam jesam li zaista kod kuće, i kao pravednik snivam.Telefon me budi. Zove me moj bolnički saputnik iz Beograda, gde su ga odvezli juče. Tešim ga dok kašlje. Pozajmljivao mi je papuče jer nije ih se moglo doneti. Obećao sam da ću mu kupiti nove još lepše kad ozdravimo. Smeje se. Još malo dremam. Kasnije, kao naspavana beba protežem se i onda kuvam kafu.Zovu me deca.Govorim da sada imam sve i hoću sve da zaboravim.Miran sam, samo me ponekad pecnu oni ubodi inekcije.Autor: Slobodan Čvorović