Sedim u dvoristu pametan i sit. Sit zato što sam pojeo tri parčeta prepečenog hleba sa kajmakom, i popio dve šolje čokoladnog mleka. A pametan: iz više razloga.
Ove ptice, u krošnji samo malo pozelenele jabuke, grakću kao da me kritikuju. Gledam ih popreko. Mislim u sebi: bolje bi im bilo da ćute. Da im nije mene, ne bi one uživale jutros ovde. Jer, mogao sam ja da dam dedinu kuću, da dam magazu, česmu u dvorištu, da dam uspomene…. za nekoliko stanova, za nekoliko mišolovki. Onda bih slušao vodokotlće komšijske i mozda prepoznavao koja je nužda bila u pitanju, mala ili velika; slušao kako se ćerka dere na majku, kako besposleni unuk traži pare od babe jer mu deda ne da.
Ipak, puštam ptice neka grakću, neka ih u našem su gnezdu, a i volim da ih slušam.
Radujem se Vaskrsu i ako sam sam.Doneli su mi crvenu boju, ofarbaću nekoliko jaja u onoj šerpi iz podruma.
Uvek se pred Uskrs setim Raje iz ullice Kneza Miloša, gde sam nekada stanovao, koja je farbala jaja za komšijsku i svoje troje dece. Ofarbana u lukovini, neka sa listićima travki, premazana slaninom da se sijaju, ređala je jaja u ogromnu šerpu u kojoj se kuva slatko.
Sa Srpskim narodnim kalendarom sam putovao po svetu i bio među Srbima u svim srpskim crkvama ako ih je tamo bilo. Po čitavoj Evropi.
Pamtim u Argentini crkvu Rođenja Presvete Bogorodice, Badnje veče u Brazilu sa granom badnjaka donetog u koferu i Kalendarima. Svetosavska slavlja u Australiji u Sidneju, na Novom Zelandu u Okland i plač žene iz Miokovaca. Pamtim Đurđevdan u Parizu i Južnoj Africi, Vaskrs u crkvi Sveti Sava u Parizu, Vaskrs u crkvi Sveti Sava u Londonu, Vaskrs u crkvi Svetog Tome u Johanezburgu…
A ovaj Vaskrs sam. Zapaliću slavsku sveću, upaliti kandilo i čuti se sa decom. Pa šta i ako zaplačem. Deo tuge mi je i Zoran – u besanim bolničkim noćima zajedno smo sa maskama gledali u plafon, jedan do drugog. Radovao sam se kada jedno jutro nije imao teperaturu. Rekao sam mu da ne znam da igram šah. Trudio sam se da ga nasmejem…
Čujem da se vodi rasprava oko toga da li da se na Vaskrs ide u crkvu ili ne. Ja sam u izolaciji dve, ali ću ostati pet nedelja po mojoj volji i savesti. Svih sedamnaest dana u bolnici sam želeo samo da odem kući i evo me! I neću ići nigde.
Srećan sam što sam dva puta bio negativan i što nisam nikoga, baš nikoga zarazio.
U ime Grada Čačka i u ime Agencije „Čvorak“, poslao sam pakete ovogodišnjih Srpskih narodnih kalendara čačanskoj bolnici, i u prihvatilište u Plavoj hali u Atenici.
Sve samo sa jednom željom, da nam svane lepše sutra.
Autor: Slobodan Čvorović