Prošao je april.
Pamtiću ga po radositi zbog povratka kući. Bolnički dani se zaboravljaju kao dani u vojsci, kao brige zbog ispita na fakultetu, kao neuzvraćena ljubavna pisma, kao svađe sa onima koje smo voleli…
Kontrola i još neki snimak u bolnici: dobro sam. Izgubljene koilograme možda i nadoknadim, ali neka.
Otključavam kapiju i u krećem u dozvoljenu šetnju, penzionerski. Idem bedemom i onda pored atletske staze do Morave. Nastavljam da Morava i ja idemo u istom smeru. Nailazim na dve razmaknute drvene klupe. Sto polomljen, samo jedan nogar viri. Sedeo sam prošlih leta na tom mestu, jer su tu uvek, po ceo dan, pile kafu neke devojke od 70+.
Samo koji metar dalje – veliki betonski sto koji su Kasno, Gašo i Nes montirali. Tu su se skupljali Moravci. Sedam za prazan sto. Morava mi je toliko blizu, kada bi malo nadošla, cipele bih pokvasio.
Gledam Moravu kako odlazi dok sedim sam sa telefonom. Možda sam nekada i sebičan, ali sada želim da ovu divotu podelim sa nekim. Zovem Zrenjanin, Beograd, Valjevo, Čačak…
Moram da prekinem razgovore, jer uzvodno ide patka GLUVARA sa svojom porodicom: pet pačića koji je slede. Pokušavam da ih uz pomoć kamere pokažem Čačanima u Južnom Africi. Zovem Sunčicu u Kanadu sa telefonom uperenim ka vodi. Čujem vrisak: “Moja Morava”! Dok pričamo, ja osećam njenu tugu.
Shvatam da ni sa kim ne mogu da podelim ovu radost – oni se ogledaju u svojoj nostalgiji i nepriznavanju da nije trebalo da odu.
Mom turističkom kolegi koji nije nikada bio u Čačku pokazujem iza leđa mi bazene, i objašnjavam mu kako je 150m iza njih, moja kuća. Nisam sebičan, samo se hvalim Čačkom.
Prolazeći pored ogromnih stabala, srecem i pozdravljam neke koji su stari kao ove šumske grdosije. Stužem kući.
Dočekuje me veliko parče torte sa jagodama Ivanime majke. Ivani je danas rođendan, ali ona je u Abu Dabiju, čeka da polete avioni.
Piše: Slobodan Čvorović