Стигла, па шта

Стигла, па шта, чекао је или не она дође. Ранијим Новим годинама предходиле су исписане честитке, Снешко Белић, тринаеста плата, кесе пуне чоколаде …

Ове године нико ме није питао где ћу за дочек. Пре неколико дана сам распоредио оне новогодишње кугле. Нове кинеске у радњи и нису скупе и не ломе се.  У некој књизи сам нашао слику дечака на коњу.

Бели џемперић, кратке панталонице, доколенице беле дубоке ципелице, а осмех сав важан у Врњачкој бањи. Тешко да би ме ко препознао. Личи  на Јована, мог унука.Падао сам са коња али и касао. И увек ме чудило што на коњичким тркама јахачу, а не коњу, дају ловоров венац.

У Тунису сам јахао камилу, у Индији слона… Ипак чини ми се да сам  имао коњске живце али и тврдоглавост мазге. 

А јутрос, док гледам оне  прљаве тањире и остатке хране тражим неку везу између два коњића на две слике.

Онај бели дечак са залиском сада је седи старац, а гле чуда коњићи су исти. 

Без иједне новогодишње честитке у сандучету, без великих жеља кувам чај и гутам неке  беле пилуле кажу за циркулацију и притисак. Често заборављам, а највише ме нервира када у здравственим рубрикама у новинама пише да мушкарац треба после педесете обавезно да преконтролише…. Каква бре контрола па да ми нађају нешто, овако јашем са мало сена кроз ове саване, касабе, равнице, велеграде.

Често срећем  ја и стоку, дигнем прашину али дам галоп и тутањ. Радостан сам кад нађем неко појило и онда ржем  од среће. А појило може да буде и осмех и лепа реч и мали поклон или само обећање… Своје сам радости и лудила паковао и сада су ту иза мене у кутијама сећања. 

Још мало ћу да се преврћем у свом усамљеном животном седлу а онда да погледам ко ли ме је и да ли ме је ико ноћас тражио. Имам данас  још дилему да ли да идем левом или десном страном Мораве. Каскаћу узводно пркосно, мада ме колено нешто, само нешто мало, боли и то обично када се мења време. 

За неки дан ће поштари доносити рачуне, чућу да је неко од мојих отишао далеко и зато док још могу покрићу се овим карираним, црвеним на радост, ћебетом. Можда и придремам, можда и каскам у оним лепим годинама младости. 

Али све мислим да више нећу ни да чекам никога, нигде, никада…. 

Сви ће некада, негде, некоме доћи… као и ова 2021.

Слободан Чворовић