А где ти је Ћопо

Натронтан џемпером, прслуком и неком јакном, увукао сам браду у стари  шал. Хладно је, ветар дува, па сам натукао и качкет који ми је Радомир давно поклонио.

Дао сам главу неком приученом брици да  своју  нову машиницу испробава на  мeни.. У огледалу сам  касније  видео  нешто  налик очерупаном певцу.

Брица се толико слатко смејао, и ја. Шта сам могао – рекох,  ето: „НАСМЕШИТЕ  СЕ МОЛИМ!“  Може и тако. Жико  фризер није радио, а ја сам хтео будем  леп  за  нову годину.

Милена из Београда ме је утешила да ће ми коса порасти  за месец дана… До тада, имам неке капе са скијања, ту ми је и очев шешир, а  донео сам и онај  сламени из Вијетнама.

Носим маску,  качкет, шал, наочаре за  вид, и  идем градом, а  не  журим.  Код робне куће чучи жена, проси. Знам је. Ситна, без зуба. Застајем и упитам је исто што увек питам кад је сретнем саму:

– А где ти је Ћопо?

Сећањам сe  он гура колица а она иде за њим и виче:  – Курвару,  курвару…!Била ми је невероватна Ћопова спремност да вара жену.

Често је он пролазио мојом улицом док је скупљао старо гвожђе, и сваки пут кад би од нас покупио неку старудију, питао је:

– Има ли још шта?

Говорио ми је да му је моја мајка увек  давала да нешто поједе, док је са мном волео да поседи под тремом, па сачека да га ја питам да ли би једну ракијицу… Уз чашицу Ћопо  би ми спричаo и своје љубавне јаде.

Тако ми је једном кроз рекао како је волео неку Циганчицу у Скопљу,  али су је удали за боaгатог, па је после имала, каже, злата и прстења и на ногама.

Ћопо ме  је  звао „ШКОЛСКИ“, јер  ишли смо у исту  школу –  ја  сам се родио у улици Кнеза Милоша негде на средини,  а он при крају улице, међу својима.

Сећам се Дане  Циганке и оних што предвече  у белим ципелама и са инструментима журе да свирају у Башти 1 . МАЈ.Давao сам Ћопу неке моје ствари али никад га не видех у тим стварима. Једном сам га питао што не носи оне ствари што му дајем, а он ми је рекао да их даје браћи. Баш га одавно нисам видео.

И та жена на плочнику, онако скупљена, више од муке него због хладноће,  прекину ово сећања и рече ми:

 – Умро  ЋОПО…још прошле године….Даље сам наставио љут, бесан  на  себе. Да ли сам му довољно  бар пажње дао?

Надам се да ће више бити вољен горе на небу са  својим Циганима – са онима који су свирали на  мом првом рођендану. И док ја не дођем  са  ракијицом, моја мајка  ће  му дати нешто да поједе.

Слободан Чворовић