Опет ће пролеће

Недељом пешачким мостом пређем на  другу страну, купим Политику и кренем уз Мораву. Сунчан дан а Морава  се растегла  и прети, носи све  пред собом. Мутна  као орање, мака  Дринка  је говорила  да све  бриге пустим  низ Мораву.

Седам на  клупу и  листам…A народ  шета, неко сам, неко  са неким, шетају   срчани болесници, дишу дубоко опуштених руку, иду, отежано…Али чини ми се да никада нисам  видео толико пашчади на поводцу. Обучени у штрикане  џемперчиће, свих раса и  величина. Извели своје газде у шетњу, а газде им се обраћају са пуно пажње, понекад зачуђено, па како може толико да застајкују. У једној руци узица а у другој апарат за везу са светом, ако се случајне нешто у Вашингтону или Москви  догоди да  се одмах  сазна. Амерички председник увек носи неклеарну кутију са собом ма где год да крене. Ови кучићи изгледа нешколовани или са убрзаном дипломом запишавају где стигну.Тамо на Дорћолу сретао сам око девет ујутру београдске госпође са лепо ошишаним љубимцима и са лопатицама и кесицама . Када вољени љубимац подигне ножицу она, брине а онда театрално се сагиње и метлицом намиче. Видела од бабе и од куће али јој мајка рекла да иде у Београд,  да се врати без дипломе може али без мужа никако. Које су само помаме биле, како су се својевремено јурили студенти завршних година медицинског, машинског или грађевинског  факултета.  Момци учили па ни до девојке  нису  ни стизали а оне  остале  са условом да упишу другу годину. Дај шта даш, оне које су се удале из љубави сада кувају и спремају, а оне из интереса шетају кучиће, сређују нокте, жале се на алиментацију и издају децу викендом мужу.

Склапам новине идем уз Мораву, а Цветњак ми је далеко, а сећам се како ми је некада лепо било … као да је јуче било.Идем кући, опет ће фебруар, славио сам 16-oг свој рођендан али више  нећу. Лидија ми је обећала торту. Оставићу врата откључана ако и стигне појешћу је сам.

У дворишту ме чекају висибабе, берем, кидам их, опиру се, носим у хладну кућу.