Живка

Јутрос сам видео Живку, а нисам одавно. Обрадовао сам се. А она као да ме није приметила. Мислио сам да је већ одавно отишла, јер овде јој је хладно. Прича о Живки и дружење са њом, увек ми је била радост  некада  и брига.Да ли јој је хладно,  да ли је гладна. Живка је играчка мог унука Димитрија.

Жирафа па смо јој тепали Живка. Пре неколико зима, када је Живка остала у Чачку а Димитрије отишао у Београд, жалио сам му се да је Живки много хладно и да ће да је боли грло, а он је рекао „па даћу јој ја онај мој шал“ и одмакао се од телефона и отишао да га тражи. Димитрију сам причао да сам давно, када се његова мајка родила, из воза на путу из Најробија до Мумбасе у Кенији гледао крда жирафа како с е слободно јуре. Рекао сам му да  су то били Живкини рођаци.Ја сам деда, пензионер који никада својим унуцима није купио играчке. И ако ми пензија није мала, могао бих, али они имају толико играчака да ми се чини да тешко могу и да их препознају. Јовану, мом млађем унуку, поклонио сам Моска. Недавно у луксузном хотелу Метропол у Москви једно дете је вриштало, љубазна млада рецепционарка је хтела са малим плишаним медом да га утеши.

И наравно, нашалио сам се и тражио и за дивно чудо добио медведића у оделу коме смо наденули име Моско. Моско сада са Живком некада спава у Чачку, а некада у Београду код Јована и Димитрија. Димитрије и Јован сада  спавају у  Београду иду у  сколу и  вртиц.Ја дремам у Чачку са заборављеном  Зивком и Моском и чекам да сви будемо заједно.