Danas je nedelja. Još ima leta u mojim dvorištima. Danima čekam Miru da ih malo počisti i uredi, ali ona uvek ima preča posla. Stalno pominje neka njoj zvučna imena kod kojih radi. Ranije su nas žene koje su radile kod moje majke podkradale.
Moja skromna majka mi nije to ni rekla. Nestao mi je Titov zlatnik koji mi je otac dao kada sam završio fakultet. Vikao sam, vrištao, a majka je ćutala.Kaže – davno je primetila i bojala se da mi prijavi….Žena koja je radila kod mog strica je na dan njegove sahrane u svoju torbu stavila Zepter šerpu.
Živim sam u dve kuće. U poslednje vreme tu se vrzma i jedan gladni mačak. Na komšinku Stanku ne mogu baš da računam, mada ona radi na obezbedjenju objekata i voznog parka – postarijeg pežoa i bicikle. Stanka je često aktivna i u sektoru za spremanje kolača. Ranije je pomagala i u pranju sudova, ali samo do trenutka kada sam staru mašinu koja nije htela da me sluša zamenio novom.
Mira opet odlaze dolazak i razmišljam šta da radim….. Prekidam loše raspoloženje i sam krećem u obračun sa prašinom i paučinom, neki prozori su takvi da bih uz nekoliko poteza mogao vitraž da napravim. Pomaže mi saznanje da ću ovo sve da naplatim. Mira je radila za 200 din. a sada čujem da se plaća i 300 i 350 dinara po satu . Da ribanje ringli i nije toliko teško tek danas sam shvatio, ali pošto ja imam diplomu državnog fakulteta, položeni vozački i pošto sam bio pri kraju magistrature, pa još ako računam značku iz vojske – mislim da je 450 dinara za sat prihvatljivo.Danas je nedelja, pa ću obračunati 500 dinara po satu. Oko podneva ću završiti sa čišćenjem i iz agencijske fioke uzeti zaradjeni novac.Slobodan Čvorović