Недеља је, а ја спремам кућу као што је то радила  мајка уочи наше славе.Долазе ми  деце из Београда. Бојана вози џип (који ја не бих), а њени синови јој помажу да изнесе торбу са стварима. Толика торба, као да се исељава из Београда!Сећам се да је Бојана једном давно, када сам њу и сина Радомира водио до Будимпеште да ме испрате на лет до Лондона,  за два ноћења у хотелу понела и баде мантил.

Данас сам им лепо поставио недељни ручак – пуњену паприку,  јер ускоро ће бити време за сарму као знак промене годишњег доба.После ручка нема спавања. Идемо на Мораву. Када сам био мали једва сам чекао да порастем да не морам да спавам поподне. А сећам се још неких мучних делова свог детињства, везаних за рибљи зејтин. Велика апотекарска флаша на тањиру са белом салветом и великом кашиком на полици у шпајзу чинила ми се као казна. Срећан сам био кад би мајка некада заборавила да ми принесе ону огромну смрдљиву кашику. Нисам је опомињао. Ко зна, можда захвалност за моју данашњу мудрост и бистрину у овим годинама дугујем рибљем уљу!

Идемо данас поред Мораве и питам их да ли се сећају када смо ту за неким столом доручковали. Јован трчи далеко испред нас. Набујала Морава се шепури… Мало је хладно. Долазимо до  оног мог  места за испијање кафе на Морави. Столице склоњене,  седам на малу клупу. Прилази Димитрије да се сликамо,  а Јован се мало даље пентра по неким затегнутим конопцима. Лишће попадало, Морава тера своје низбрдо. Птицама изгледа да је досадно и ако су заједно само гракћу и надлећу ме.

Унуци расту, а ја старим.Слободан Чворовић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *