Vreme je da donesem neke odluke, nešto da promenim, s nekim stvarima da se pomirim…

Starim i po unucima vidim kako godine prolaze. Čini mi se kao da sam juče kupio „Čačanski glas“, a već je stigao novi broj.

Moj sin kaže da sam ja jedini Čačanin koga on zna, a da nema stan u Beogradu. Tačno je. Do pre nekoliko godina imao sam mali iznajmljeni stan ispod Narodnog pozorišta. Podjem u grad,  pa kroz sporedni ulaz odem na galeriju.

Nisam uvek stizao na početak, pa sam propuštao prve činove. Tako je to trajalo skoro 14 godina. U to vreme bio sam i direktor marketinga Centroproizvoda, a i Surčin mi je bio blizu zbog čestih letova. Sada iz Čačka brzo stignem na aerodrom.

Osećam krivicu što deci nisam ostavio ništa u Beogradu.  Ipak odlučio sam da sinu Radomiru ostavim kuću na Dunavu, jer on voli da peca. Ćerki Bojani ću ostaviti kuću na Senjaku, da joj Palata pravde bude blizu kad podje na sudjenje. Uzeo sam dva velika platna i uljane boje.

Štafelaj imam još iz vremena kada sam kod Grujice Lazarevića išao na časove crtanja. Sve ću lepo da nacrtam: i verandu sa pogledom na Dunav,  Bojani i hortenzije nalik ovima što ih je moja majka sadila i presadjivala. Ramove neka sami odaberu,  jer oni uvek imaju svoje mišljenje, uglavnom oprečno od moga. 

Verujem da mogu  kasnije da prodaju te kuće,  jer će posle moje smrti da im značajno skoči cena.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *