Pošao sam u Berlin sa  belim lukom, ali izgleda je to bio kineski beli luk.

I posle sunčanih osam dana Berlina vratio sam se u Čačak.  Kašljucanje i mala temperatura, ništa dramatično. Ali na nagovor dece i insistiranje prijatelja, drug me je odvezao u ambulantu Ljubić. Jok da sam se uplašio. Tražio sam vode i popio celu flašu. Uput za bolnicu. Na  rampi obezbeđenje….trojica….Drug me vozi do ulaza ali on ne može nigde dalje. Analize, snimci, pa prijem na Infektivno. 

Nisam više ni žedan. Besan sam jer sam zaboravio telefon kod kuće. Ljubazna sestra po mraku me vodi na neurologiju koja je sada adaptirana za novopridošle pacijente. Noć počela bez sna a i jutro stiglo bez spavanja. Sve je kao u čudnom crno-belom filmu. Sestre ulaze, kače infuziju, vade mi krv, mere temperaturu…pod prozorom šeta vojnik .

Sa jutrom se svi menjaju sem ovog plastičnog stalka za infuziju i mene. Sam sam u sobi. 


Sanak pusti …bazen na vrhu zgrade … sećanje na Kubu

Zažmurim, putujem,  kupam se na bazenu….Ulaze neke nove sestre …..ode sanak pusti. Donose mi  majice od kuće samo do rampe, a onda vojnik do odeljenja.  

Moj unuk sinoć aplaudirao u Beogradu u veče u 20h..vičići: „Lekari, čuvajte mi dedu„…..

Deda nakačen  na kiseonik putuje po svetu.  Danas su rekli da je test POZITIVAN. I putujem opet…samo prvo da ozdravim. 

Pa nisam mogao da padnem sa traktora i poginem ili da sam sadio krompir pa da me boli kiiiičma. 

Mislim da sam u dobrim rukama, dobijam terapiju, i svi vode brigu o meni. Bolje mi je nego Angeli Merkel.

Ja i gusku imam.

Slobodan Čvorović, privremeni gost Infektivnog odeljenja


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *