Nisam se kupao sedamnaest bolničkih dana. Samo sam se presvlačio u čiste gaće, majcu i čarape. Sada, sa sedam kila manje od poslednjeg tuširanja, puštam toplu vodu iz ugrejanog bojlera. Prija mi, hoću da nadoknadim propušteno.
Tek nakon što je topla voda počela da biva mlaka, a onda i hladna – izlazim iz kade. Brišem se velikim peškirom koji sam prisvojio u nekom svetskom hotelu. Pročitam šta piše na peškiru da se prisetim gde i kako je završio u mom koferu. Dok o tome razmišljam, užurbano trljam glavu, i čini mi se kao da treba da idem na bazen, ili da se vraćam sa bazena….
Jednom kada sam ušao u moje dvorište slatko sam se nasmejao. Na žici su se sušili peškiri. Vetar im ne može ništa koliko su teški i debeli. Na njima su izvezeni nazivi hotela, gradova ili letovališta, i da nije onih štipaljki što ih pridržavaju, izgledali bi kao transparenti na svetskom sajmu turizma. Jedan do drugog: Intercontinetal, Hilton, Ritz, Rubin Platinum Pine beach, Martin Hanibal Palace hotel – bespaltna reklama.
Jedan sam dobio od direktora HOTEL ELA QUALITY RESORT – BELEK, TURSKA kada sam se osmi dan sa njim pozdravljao. Gospodin mi je poklonio veliku torbu sa natpisom i nekim mali suvenirima i prospektima hotela. U šali sam rekao da imaju divne peškire. Turistički lisac je shvatio i na turskom, telefonom kratko sa nekim pričao.
Dok sam ja završavao oproštajnu kafu, ušao je momak sa osmehom k’o sa reklame za kaladont, i predao mi još jednu torbu sa peškirom. Sećam se da im nisam baš hvalio hotel, već sam kolegijalno izneo neke primedbe, a on ih je zapisivao. Mislim da mu je bilo malo krivo, ali mi se dva puta zahvaljivao. Pamtim ovaj hotel i zbog harfe koju je svirala devojka u vreme ruča.
Meni sada ručak okače na vrata zaključane kapije.
Zaveden red hoću da poštujem. Kada sa mogao da ležim u bolnici, sada ostajem da se šetam kao paun po mom dvorištu, ni korak dalje.
Čujem opet mi neko kači nešto na vrata. Voleo bih da su krofne ili knedle sa šljivama. I još bih voleo da su tople.