Dvorište moje. Sedam na klupu i pridižem noge. Radujem se.Srčem vruć čaj i onda jednu po jednu kapsulu: magnall, bulardi, vitamnic promuljam kroz usta, kao nekada riblji zejtin.
One pilule za starije, za pritisak: tritace i concor, piju se posle doručka.
Gladan sam. Ekipa u bolnici je odavno doručkovala.
Setih se i one sestre (ime poznato redakciji) što je išla prema meni noseći injekciju kao štafetu.– Jel’ sestro? Jel’ se tako nosi injekcija? – pitam je.– Nego?! – pita me.– Špric se sakrije iza leđa – pridikujem dok se približava i traži da zavrnem majicu kako bi me ubola u stomak.– Jel i dalje osećas radost dok mučis muškarce tim injekcijama – zapitkujem.– Da – kaže sestra.Ja jauknem, čisto da u razgovor unesem dramske momente.– Gotovo, drži vatu ovde – pokazuje na mesto uboda.– Sado-mazo, jel? – provociram je.– Čvoroviću, Čvoroviću… – kroz smeh me proziva.
– Sestrice, sestrice ..- uzvraćam joj. I ona onda odlazi niz hodnik, baca negde onu injekciju i verovatno će drugima da kaže koliko sam blesav.Ovom se smeje veterinar preko puta mene, a i dvojicu sa njegove leve i desne strane.Uspeo sam da ih nasmejem.
Sestru i onako ne poznajem i ne vidim pod onolikom kamuflažom.Bacam ono malo vate, i odoh …. kabrioletom kroz HAVANU …. Hemingvej me čeka.
