Budim se i vidim magnolije, vire mi u sobu. Cvetovi na golim granama, tek je počelo proleće. Nešto ih ipak ne vidim jasno. Stavljam naočare i shvatam da ih gledam kroz prljave, suncem obasjane prozore. Mira koja mi pomaže da kuća i agencija budu ko apoteka, kao nekada, sinoć mi javila da je pala, da se ugruvala i da je spavala sedeći.
Dobro, sačekaću .
Ustajem i širom otvaram sve prozore tako da se sada prašina i ne vidi. Večeras ću zatvoriti prozore i pod svetlom upaljene stone lampe prljavi prozori će ostati neprimetni . A niko mi i ne dolazi. Zaključao sam sve kapije.
Muškarac u izolaciji: Kuhinja u domu Čvorovića oko podne
Biram od čega ću skuvati čaj, a biram i šolju iz koje ću ga popiti. Izbor se svakim danom sužava, sve manje imam čistih šolja. Mislio sam da će Mira doći pa ih nisam prao. Neke tanjire i šerpe sam stavio u jednu vanglu za Miru. Mašina za sudove neće da radi, a nemam ni majstora.
Čaj nosim u nekoj egipatskoj šolji zajedno sa lekovima. Sedam među posedele maslačke i jasno mi je da ako vetar malo dune, otićiće i oni iz mog dvorišta. Kada sam popio četvrtu kapsulu vidim da neko, kao prilog u nekom hramu, kači crvenu kesu na moju kapiju. Stigla lenja pita Vesnina.
Mašem i Žuži… Preko tarabe dovikuju da sve znaju, čitaju na portalu. Oni odoše. a ja prineh kockice lenje pite, i krenuh… jednu po jednu. Zalivajući zalogaje ostacima čaja, pretvaram sve ovo u jutarnje zadovoljstvo.
Kako ću sada da doručkujem?
Da li da legnem da još malo dremam i putujem? Magnolije se ljuljaju na vetru.
Film: dvorište, bazen, bolnica (sve u Čačku) a između po 30 godina
Zove Bojana i žali se na decu, kaže da skaču po ceo dan. Ako, mislim ja. Kada za deset -petnaest godina Dimi pobegne od kuće, znam samo će meni da se javi. Krijući ću mu poslati pare da mu bude lepo ma gde bio. Javiću Bojani da znam da je dobro, tek posle tri sata – neka se sekira kao što sam ja nekad, kada su ona i Radomir odrastali.
Inače, ja sam deda koji unucima nikada nije kupio igračku. Neću ni Radomirovoj deci kad ih bude imao. Oni sada imaju toliko, da ne znam da li ih sve i prepoznaju kao svoje.
Ja ću ih terati da putuju, da vide, da čuju, pa onda da se vrate u moje, u naše dvorište i da pomognu dedi da se pakuje.
Deda treba da putuje kod Petra… Svetog Petra.
Autor: Slobodan Čvorović