Odgovor

Petak jutro. Moja generacija je jutros šetala gradom. Nekada se u četiri ujutru vraćalo kući, a sada, u to vreme, ide se u šetnju i kupovinu sve do sedam.

Sačekao sam da sunce ogreje i seo među cveće u mom dvorištu. Društvo mi prave komšijske mačke. Dok se okrećem prema suncu, ljubičice mi ostaju  iza leđa. Krajem oka ih vidim  kao da se izviruju, lepe, mirišljave. Kod kapije zvone zumbuli. Popio sam čaj i sve prepisane lekove. Mirno dišem  dok razgovaram sa pticama iz žute krošnje.

Telefon zvoni, vidim zove Stojan…. Stojan Marković, vlasnik Ozon-a. 

Čudi me što me zove… on se meni nikada ne javlja. Ja njegovoj redakciji pošaljem nekad nešto NAPISANO, pa on taj tekst ili objavi ili ne objavi.

Javljam se, čujem da se nada da sam dobro, a onda i saznajem razlog njegovog poziva. Navodno, zvali su njega neki i rekli mu da prestane da objavljuje tekstove onog Čvorka kleptomana.

I dalje sam začuđen: on nikada nikoga  ne sluša i uglavnom sve radi po svom. Kada sam zaključio da je na kraju izlaganja problema, pitao sam ga:

– I šta bi ti sad?

– Pa da napišeš zašto si uzimao peškire po hotelima, vidiš da ljude to inetresuje –  rekao je.

Razmišljam da li sam dužan da dajem objašnjenja i odgovore na pljuvanje i provokacije skrivenih čitalaca njegovog portala. Stojanov otac Tiodor i moj otac Radomir su trgovali nekad i družili se, pa mislim da nije lepo da se sada njihovi sinovi zbog nečega ljute i prepiru. Stojan me ne plaća za to što pišem, a to nisam ni tražio.

Možda bih davno otišao kod konkurencije, ali Ozon Press nema konkurenciju.

Pristajem da nešto napišem do podne. Opet mislim pa šta ako posle bude nastavio i tražio još neka objašnjenja.

Recimo, zašto nisam JAT-u platio povratne karte do Moskve, Londona i Kaira, zašto KLM-u nisam platio kartu do Amsterdama ili AIR Fransu dva leta za Pariz.

Zašto mi je Turska avio kompanija darivala karte za Istanbul, Dubaji,Oman  i Bali.

Ne bi bila to intimna pitanja i ako ima mesta divljenju i zavisti.

Godine 1977. kao najbolji konobar u Čikagu bio sam i u hotelu Hilton. A to najbolji mislim da sam imao bakšiš kao tri konobara zajedno. Nisam ja samo servirao i odnosio hranu gostima. Ja sam sa njima razgovarao, pa je nekada izgledalo kao da večeramo ili ručamo zajedno.

Pisao sam već o tome kako sam jednog radnog konobarskog dana čuo da je jednoj starijoj gospođi rodjendan, pa da sam tada otišao u baštu i nabrao cveće iz bašte tog  luksuznog restorana Jo Jos.

I sad kao da čujem krik oduševljena. Za uzvrat, dobio sam bakšiš, slobodan dan i zahvalno pismo kompanije uz poziv da opet kada iz Jugoslavije dođem u Ameriku radim kod njih. Imao sam tada 23 godine.

Lanci Hilton hotela počeli su da se odmotavaju baš iz Čikaga.

Čudio sam se kada sam u hotelskoj pepeljari video i poruku “Ponesi me”. Slobodno uzmeš pepeljaru i tako je, sa sve natpisom  “Hilton”,  nosiš kući ili u kancelariju. Tadašnja američka reklamna mašinerija je zaključila da je to najjeftiniji i najefikasniji vid reklame.

O tome  sam pisao u mom diplomskom radu na  EKONOMSKOM FAKULTETU  u Beogradu.

Idući na studijska putovanja sa agencijom, od svakog hotela dobijali smo uvek, ali uvek, pune kese njihove zahvalnosti što smo ih posetili, sa nadom da ćemo  ubuduće prodavati sobe baš njihovog hotela. Ponekad u Turskoj, Tunisu, Egiptu  obilazili smo i po više od pet hotela dnevno …pa koliko je kesa bilo onda.

Stojane, onaj osmodnevni boravak u hotelu ELA QUALITY RESORT  Turska/Belek … nisam im platio ni DINARA ni EURA, a da jesam koštao bi dve hiljade eura za osam dana (7 noćenja) sa svim uslugama.

To je razlog zašto sam slobodan da uzmem nešto samo sa NATPISOM. Uostalom, da ih nisam uzimao ne bi bilo ni ovog mog marketinškog predavanja preko tvog portala.

Ostaje mi da vidim samo da li ćeš da objaviš ovo.

Autor: Slobodan Čvorović