Kum

Svaki dan idem od kuće do agencije i natrag, sa presedanjem u dvorištu. Proleće je: svo cveće procvetalo, travu neću da kosim, neka je. Kapije su mi zaključane. U otpusnoj bolničkoj listi mi piše dve nedelje izolacije. Sam sebi sam prepisao pet nedelja,  jer… nigde ja ne žurim.Na agencijskoj kapiji vise Natašine banane, Ivanov  limun, Nadine pomarandže, Stankina distana šargarepa i Slobodankine ružice. Sanjino vino i čokolada,  Mimine  pogačice i  čokoladno mleko, Silvijin sok od cvekle, vruća  pekmezara Miminih unuka.

Kako dođu – ja skidam pune kese punog srca. Želim da im vratim u radosti.Nikada pre nisam video da torta visi  na ogradi, i to na mojoj. Evo, Dessert torta okačena kao orden za svo moje nošenje njihovih kolača po svetu.  Imam slike tih kolača iz Japana, Indije, Australije, Južne Afrike i Brazila. Nekad su u koferu bili malo ugruvani od dugačkog puta, i uvek su  posle slikanja pojedeni sa  tomošnjim prijateljima.

Čini mi se da sećanje na  17 bolničkih dana nije više toliko bistro.Ipak, neću da zaboravim bolničku pitu sa  mladim  sirom i  susamom i neću da zaboravim smeh sestara, ni to kako sam pričao Dekiju iz Trbušna da sam harmonikaš, dok mi je vadio krv.Neću zaboraviti ni kada mi je dr Jovanović sa vrata rekao da mi je naručio fijaker da me vozi kući.Dobro se sećam svoje radosti kada sam, donete u kesi  sa prijemnog, obukao svoje izgužvano odelo i obuo svoje nove cipele koje su bile skupe i ako sam ih kupio na rasprodaji.

Sada sedim na uzdignutom krevetu. Mašem cipelama kao kad dete sedi na hoklici.

Sećam se kako m i je zazvonio telefon. Sa druge strane sagovornik proverava  moje ime i traži intervju. Predstavlja se kao novinar Milovanović iz Telegrafa. Kažem da sam umoran, treba da idem kući, predlažem da se javi popodne, i pre nego da prekinem vezu, pitam kako je čuo za mene. Kaže: iz Kurira.Hm, čudim se, o meni je pisao Blic, ne Kurir.

Sagovornik, uhvaćen u laži, poče grohotom da se smeje i viče: “Kume, kume!”.

To je Dejan, shvatam. On se sada sprda sa mojih 17 dana u bolnici, sprda se  sa mojim strahom i slutnjama, sprda se sa mojim pišanjem u gusku jer zbog infuzije nisam mogao iz kreveta…

Nije me nijednom u tih 17 dana nazvao i pitao da li mi treba limun, lek ili možda novac. Derem se. Poslao sam im poruke ranije, i onaj članak iz Blica,  a on se tek sad javlja i to kao novinar Telegrafa. Čudo da nije rekao novinar BBC ili  Njujork Tajmsa.

Pekidam vezu i spuštam telefon na bolnički krevet. Gledam u moje cipele – ne klate se više.

Ulazi sestra i kaže da je fijaker stigao. Veterinar i ja krećemo. On prvi izlazi. Čekaju ga nasmejana deca. Nikada ih ranije nisam video, a činimi se da ih poznajem. Veterinar zna i moju decu, pričali smo o njima u noćima bez sna.

Bolinički fijaker me  je dovezao pred moju otvorenu kapiju.

Čvorak sleteo u svoje gnezdo.

Autor: Slobodan Čvorović