Treći dan je Uskrsa, a sutra sreda i otvaraju se pijace. Meni je danas istekao karantin po otpusnoj listi iz bolnice. Ali, ja neću nigde… Možda večeras, kada neki penzioneri pođu da se pokažu da su živi, ja odem do bedema.
Stićiću do Morave da proverim šta mi Ovčar radi. Plakao sam onog jutra kada sam video da su bombardovanjem srušili relej.
Volim da pijem kafu pored Morave, tamo kod Vrcala. Sam. Namestim se tako da mi samo ono ostrvce i Ovčar budu pred očima, Morava otiče niz desnu stranu mog rukava. Momak mi donosi kafu i ne pitajući me. Peo sam se na mnoge vrhove sveta, ali samo jedan jedini put sam se popeo na Ovčar. Možda se i bojim…Kako starim cure mi oči, ponekad.Otići ću u Očnu kuću IRIS. Prvo, da vidim da li je Dobrila još onako lepa kao onda kada je u Gimnaziji iz svoje smene dolazila u moju, da učimo nemački kod Ljubine.
Ako mi ona, dok mi menja ona staklanca pred očima, bude rekla da gledam pravo, a slučajno mi dodirne koleno i kaže da se ne okrećem, pa ako mi kaže da je sa očima sve uredu – moraću da potražim na drugom mestu lek za oči što samo ponekad cure.
Tražiću i nekog mehaničara za srce, za dušu.
Moram da prekinem sad… Iz Stankinog tiganja od preko puta, na ogradu mi sleću prženice.
Jedem ih kao nekada.. Opet oči.
Autor: Slobodan Čvorović