Туристички радници Србије су недавно посетили Чачак, па су сада позвали Чворка у госте у Зрењанин. У Банату, окружен равничарским пределима војвођанских равница налази се Зрењанин, град мостова, младих, спорта, културе, занимљиве архитектуре и више од двадесет нација.
У самом средишту града на Тргу Слободе налази се грађевина необарокног стила из 1820. године, која је одувек била симбол Зрењанина. Гост Чачка и доброчинитељ Српског народног календара, недавно је била туристичка агенција Делија.
Овог пута, са књигама, Чворак се у Зрењанину прво срео са новим чачнским становником Баната. Чачанка школска другарица је у једној малој лепој улици у Зрењанину пронашла пре неколико месеци своју кућу. Лепу, са високим плафонима, великом капијом и двориштем. Права банатска.
Смех, кафа и колачи, по два парчета, сервирани су у знак добродошлице. По сунчаном летњем дану, обишли смо град и мала језера у центру Зрењанина.
Ручак нас је чекао код ДЕЛИЈЕ на периферији града у једној кући која је некада била викендица у виноградима. Два дворишта, испред и иза куће, лепотом личе на најлепше ботаничке баште.
Делија каже да је све то плод радне терапије за време короне. Кућа је тако лепо уређена, да би могла да послужи као туристичка атракција.
Прави банатски ручак, нахранио нам је још и очи и душу.
Зрењанинци имају своју реку – Тису. Тиса извире у украјинским Карпатима. Улива се у Дунав јужно од Новог Сада. Богате воде обилују рибом. Цветање Тисе је јединствена појава која се може видети само на неким деловима ове лепе реке у Мађарској и Србији. Тиски цвет, по коме је ова појава и добила назив, заправо није прави цвет, већ врста инсекта која спада у јединствену породицу водених инсеката – водених цветова. Призор који се дешава средином месеца јуна кити површину Тисе и шара ваздух изнад реке, тада се, увече, из ларви инсеката рађају мужјаци, а потом и женке. Они почињу свој заљубљени лет изнад воде, после чега мушке јединке угину, и то траје 15 дана. Цветање Тисе привлачи своју верну публику, а у последњим годинама све више туриста долази да ужива у чудесном плесу ових, готово магичних, нежних инсеката који живе само један дан.
Делија каже да је ту викендица за њене пријатеље, али и туристичке раднике. Кућа – сојеница.
И Тиса зна некада да буде дивља, да се шири и башкари по својим обалама носећи не само воду него и бригу.
Наша домаћица је Румунка па је торта била изгледа по румунском рецепту. Пијемо кафу уз цвркут птица, а само двадесет метара од нас љујају се чамци. Иде Тиса, али окићена пластичним отпадом неких неваљалих људи.
Привучена нашим смехом и веселим причама, ту из комшилука, појављује се и Мађарица Анкица. Хвали се обраним, па још и у пекмез претвореним кајсијама. Откривам јој своју велику жељу да пробам тај пекмез са неким палачинкама, и уз широке осмехе заказујемо следеће дружење.
У шали предлажем нову туристичку туру под називом три војвођанске грације: Да нас прво сачека Нада на капији у шумадијској ношњи са пројом уз звуке фруле и подсети на сабор фрулаша у Прислоници.
У дворишту као да пева славуј из Мрчајеваца испред неког ћупа мрчајевачког купуса са купусијаде. А онда пут под ноге, у румунској народној ношњи дочекује нас Делија. Трпеза је увек радост за љубитеље путовања а нарочито оних који све воле и желе да пробају.
У мађарској ношњи и црвеним чизмицама на обали Тисе чекала би нас Анкица, сви смо насмејани док нам нуде гулаш, иако ја мислим само на оне обећане палачинке са пекмезом од кајсија.
Насмешите се молим, и путујте, али и зовите у госте….Чачак увек насмејан чека.