Будим се рано, пре шест. Гледам кроз прозор крај размакнуте завесе. Видим небо и некада птице што стоје на жицама од бандере, па се преврнем још који пут у кревету и онда полако, колико моје године дозвољавјау, скачем из кревета.Појачавам радио који и ноћу свира, стављам чај и бирам из које ћу шоље јутрос да га пијем. Одлазим под туш док се присећам одакле сам донео шољу. Потраје то размишљање, јер траје и купање ових скоро сто кила. Шампон за купање истискујем из малих хотелских бочица.
Жмурећи опет сам на далеким путовањима, само сада нигде не журим, и нико ме нигде не чека, ….. Радујем се новом јутру, али без погледа у огледало.
Волим да са шољом сиђем у двориште. Оно је некада покошено, а некада није. Велика зелена ограда тражи баштована, а ја то нисам, мада знам да би многи волели да имају толику дугачку ограду. Руже цветају и вену, хортензије заузеле своје место.
Јабука зрела непрскана опада. Смештам се у столицу под тремом и уз чај попијем и два лека за притисак из оне обележене кутијице за лекове.
Гледам телефон, да ли ме је неко звао или послао поруку. Имао сам три фиксне телефонске линије. Сада имам само једну и на њу ме понекада позове једино Радован Маринковић, да види докле сам стигао са КАЛЕНДАРОМ.
Испод трема седим и пратим погледом пролазнике што журе на посао.
Читам вести.
Чекам да се Димитрије и Јован пробуде и да заједно доручкујемо, не иду у вртић.
Мајка им пече кифле, које и ја волим. Исте је правила и Драгојла, а Бојана је од ње научила.
Само, мени мајка није давала да их ја месим и растежем као што Бојана дозвољава њима двојици.
Јован воли да једе кувана јаја и да одваја беланце од жуманцета. Од парчића беланцета прави бркове и имитира деду. Димитрије пита „Ђеде, јеси ли и ти гладан?“, и предлаже да заједно доручкујемо.
Тражим им да ми дају њихове кифле, а они ми нуде. Мени је слађе је из њиховог тањира. Пијемо заједно чоколадно млеко.
Више их и не питам када ће у Чачак, попричам мало са Бојаном и питам шта спрема за ручак. Чућемо се тада и да опет једемо заједно преко интернета. Остављам онда телефон да самује.
Понекад, сит свега шетам по дворишту. Негде је било објављено питање: „Где је рај на земљи ?“
Ја сам одговорио: „ МОЈЕ ДВОРИШТЕ“.А само, када помислим да ће можада ове две куће, ово двориште да ми посвађају децу……