Насмешите се, молим

Дође јесен, ја се неожених, а хтео сам. Давао сам оглас да издајем шпорет на дрва за печење паприке, и то бесплатно. Предност су имале распуштенице и удовице, али је слаб одазив. Морам ајвар купити у продавници.

 Здравље ми је добро. Оно што лежах 17 дана у болници због короне ништа ми није требало. Сад сви кукају и сви су у депресији, и жале се да је тешко.

У агенцији продајем само идеје за маштање, баш ме брига, кад сам говорио „идите на море из ината на неколико рата“ – нисте хтели да ме слушате. Е сад седите кући и кукајте.

Опет идем на Мораву, бих јуче. Нема никога, а фонтана ради. Народ слабо и да виђам.

Одем понекад у тржни центар и бесомучно гурам она колица. Препознајем људе а они пакују ли пакују, и сви негде журе.

Јуче сам био ту у комшилуку, а они ми поклонили торту. Сам живим па сам је сам и појео. Добре су ми комшије, ићи ћу ја код њих опет – Dessert.

Знам, скоро ће зима, снег и можда могу на прсте (и на рукама и ногама) да избројим колико ћу још дочека да имам.

Јелку, када сам био мали, моји нису китили јер смо славили славу.

Неколико кугли које сам купио код браће Кинеза ставио сам на купус нечекајући купусијаду, чекајући лепше сутра и оно моје „насмешите се молим“.

Времешни пензионер

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *