Још увек чекам

Када сам био мали једва сам чекао да порастем. Говорио сам да имам шест и по година.

Чекао сам да кренем у школу. Чекао сам да завршим основну школу. Чекао сам да завршим прву, другу годину гимназије, чекао да напуним 18 година, да будем пунолетан, да имам личну карту и да полажем возачки испит.

 Чекао сам да завршим цео Економски факултет.

Путовао сам и када сам морао и где се могло а и тамо где нисам морао, чекао сам   бродове и  аутобусе… Чекао сам једне године три дана на аеродрому Сурчин на лет за Њујорк.

Чекао сам једну Нову годину са усамљеним људима у београдском биоскопу. Чекао сам Нову годину у Бразилу када су нам рекли да се обучемо у бело и да бацамо цвеће у море.

Чекао сам да добијем сина.

Чекао сам да добијем унуке.

 Чекао сам да одем у пензију.

Чекао сам ове године да изађем из болнице.

Чекам да се одштампају каледари. И овог децембра чекаћу Нову годину. Пред поноћ поставићу неке шарене тањире, плитке и дубоке које сам негде купио. У рерну ћу ставити драгачевски кромпир. Тако ћу сачекати Нову годину, извадити кромпир и на њега, из ината, ставити сир и кајмак. Појешћу из ината велико парче Дезерт  торте.

Пожелећу себи радост, а својој деци која нису овде да не брину због мене и своје деце.

Кад пођем да спавам пожелећу да сањам како чекам пролеће.