Novi Srpski narodni kalendar za 2022. godinu, među svojim stranicama donosi priču sa Kosova i Metohije, priču o manastiru svetih Arhangela.

Zbog te priče, sa kalendarom na čijim koricama je krst Patrijarha Pavla, putujem menjajući skoro prazne autobuse iz Vranja preko Bujanovca, Gnjilana i Uroševca do Prizrena.

U Prizrenu, carskom gradu,  nekada je živelo skoro 12 hiljada Srba. Sada ih ima oko petnaestak. Prizren se nalazi u podnožju Šare,  u Prizrenskom polju koje okružuju dve reke – Bistrica i Beli Drim.

Ostavljam stvari u hotelu i taksijem odlazim nekoliko kilometara u planinu, do manastira Svetih Arhangela. Godine 1999. godine, Prizrenci starosedeoci su samo sa zavežljajem u rukama ostavili ognjišta, crkve, Bogosloviju  i krenuli sa vojskom ka centralnoj Srbiji.

Ognjišta su porušena, kuće minirane, na očigled vojnika KFORA i NATO-a.
Sve tragove srpskog u nekadašnjoj prestonici Srpskog carstva,  čuvenog trgovinskog i zanatskog centra,  sedišta Raško-prizrenske eparhije Srpske pravoslavne crkve,  albanski ekstremisti su spalili 2004. u martovskom jurišu…

Sa kišom stižem pred manastir svetih Arhangela. Šezdesetih godina prošlog veka ostaci manastirskog kompleksa su restaurirani i on je od 1998. godine, ponovo zaživeo kao muški manastir.

Nažalost, 17. i 18. marta 2004. godine spaljeni su konak, zvonik i duborezačka radionica, a ploča na grobnici Cara Dušana je slomljena. Bratstvo manastira se već u aprilu vratilo u hram boraveći u šatorima.

A u ovo kasno popodne razgovaram sa monasima i  ostavljam im kalendare i neke darove iz mog kraja. Prihvatam  poziv da sa njima podelim posni manastirski ručak u njihovoj prostranoj svečanoj sali.

Kasno uveče vraćaju me u hotel. Ujutru doručak i planiranje dana …

Sunčano je i idući niz Bistricu stižem pred kapije Bogoslovije svetog Kirila i Metodija, koja ove  godine slavi 150 godina postojanja.

Ova škola, zadužbina Sime Igumanova od 1871., kada je počela sa radom, kao prva srednja škola na srpskom jeziku na teritoriji tadašnjeg Osmanskog carstva,  podarila je stotine sveštenika.

Dolazim pred kapiju, ali samo dotle jer nemam blagoslov da mogu da udjem. Zbog korone to nikome nije dozvoljeno.

Susret sa drugom iz Vojske

Moj razgovor sa momkom sa kapije prati policajac u kućici pored.
Pričamo, ostavljam male ponete pažnje i krećem ka Sabornom hramu svetog Djordja gde je i Vladičanski dvor episkopa Raško-prizrenskog. Goreo je Saborni hram Svetog Djordja 17. marta,  a gorela je i Episkopija.

Obnovljeni su 2010.  godine. 

U crkvi nema nikoga. Ostajem dugo i pričam sa policajcem u uniformi kosovske policije. Kaže mi da je ranije bilo bolje i da je bio vozač autobusa od Prizrena do Beograda. Imalo je para imalo je dnevnica, a  sada se jedva sastavlja kraj sa krajem. Nema posla, mladi hoće da idu na zapad u Nemačku. Odlazim i sedam u kafić na obali Bistrice. Sve mi ovo ipak izgleda nepojmljivo i raskošno, kafići i butici su kao u nekom mondenskom letovalištu.

Vidim momka koji peče  kestenje i prilazim da mu pomognem,   a onda se vozim  turističkim vozićem kroz Prizren.

Treba da vidim i Bogorodicu Ljevišku. Bogorodica Ljeviška, zadužbina kralja Stefana Milutina, jedna je od najpoznatijih srednjovekovnih srpskih crkava i najznačajnijih srpskih svetinja.

Crkva ima pet kupola. Živopis je nastao između 1309. i 1313, a o dobu njegovog nastanka zaključuje se po portretu Milutinovog sina Stefana, koji je posle pobune protiv oca poslat u Carigrad 1314. godine. U istočnom zidu priprate je ostao sačuvan lik kralja Milutina.

Na ovom portretu na crvenoj pozadini vidi se da Milutin na glavi ima tipičnu kapu pravoslavnih crkvenih velikodostojnika, crni sakos tj. dugu crnu halju, sa maniakisom, a u rukama drži vladarska obeležja.

Na zapadnom zidu sačuvane su freske monaha Simeona tj. Stefana Nemanje, Svetog Save, Stefana Prvovenčanog i Stefana Dečanskog. Prve dve se danas čuvaju u Galeriji fresaka pri Narodnom muzeju u Beogradu, dok je treća sačuvana na južnom stupcu južnog broda crkve. Još jedna čuvena freska iz Bogorodice Ljeviške je i Bogorodica Brzopomoćnica, pomoćnica sirotih.

Ova crkva se, zajedno sa još tri manastira SPC na prostoru Kosova i Metohije nalazi na spisku Uneskove svetske baštine. Kao i mnoge druge srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, Bogorodicu Ljevišku danas čuvaju pripadnici snaga KFOR-a, a iz bezbednosnih razloga ograđena je i bodljikavom žicom.

Eto… nekoliko vekova Prizrena stavio sam u nekoliko stranica Srpskog kalendara.  

Slobodan Čvorović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *